Muzikom iznad reči

AIA progovara posebnim nad-jezikom

 

  U petak veče 25. avgusta, održan je nastup nemačko-izraelsko-srpskog AIA jazz trija u Kulturnom Centru LAB u Novom Sadu. 
       

  Ovaj jedinstv džez satsav čine: za klavijaturom Andre Stammsen, za basom Avishai Roet, a za bubnjem, Igor Plzak. Nakon osmogodišnje izvođačke pauze, AIA trio se odlučio za ponovnu zajedničku saradnju, i napravio svoju mini-turneju tokom koje je posetio Novi Sad. Njihov tipičan nastup počinje od jednostavne melodijske fraze ili tona sa kojim postupno grade kolektivnu improvizovanu priču. Onaj ko je slušao, mogao je da primeti specifičan senzibilitet poznatih džez melodija, na osnovu kojih su nas izvođači uvodili u svet džez improvizacije. Satkan od triju muzičara različitog porekla, AIA progovara muzikom iznad reči, posebnim nad-jezikom, što znači da tri kulture, nisu prepreka za sklapanje prefinjenog insturmentalnog jezičkog koda. O tome na koji način džez muzičari pronalaze sopstveni stil muziciranja, inspiraciju, kao i temelj na kome se baziraju neverovatne mogućnosti improvizovanog prostora, razgovarali smo sa članovima AIA ekipe.
 

          Sama svirka, održana je na otvorenom prostoru Kulturnog Centra, velikoj terasi, oivičenoj četvrtastim -čvrstim- bedemima, na kojoj odišu dekoratvni aranžmani mladih umetnika. Možemo reći da je čitavo ovo zdanje, jedno potpuno novo otkrovenje za mlade  -alternativna pozornica- obogaćena neverovatnim brojem soba do kojih vas vode vijugave spiralne stepenice, na kojima, ukoliko se umorite, u svakom momentu možete da zastanete  i date sebi za pravo da izaberete sprat, koji vam se najviše dopada. Sjajna prilika je uvek tu, ukoliko želite da zavirite u prostranstvo prostorija koje vas tamo čekaju! Konačno, u Novom Sadu, postoji kuća za raznolike umetničke eksperimente! Da je bilo vremena, osluhnuli bismo pažlijivo svaku prostoriju, duboko skirvenu u ovako naizgled jednostanoj građevini. Ali sviranje na otvorenom, bila je jedina povoljna prilika za velike tropske vrućine koje su se ove godine uselile u Novi Sad. Mada, moramo priznati, otvoreniji prostor stopljen sa džezom, može da da pravi šmek vašem uživanju, i odvede vas u potpuno drugačiju atmosferu -dimeziju- udaljeniju od klasične urbanističke zbrke kojoj smo svakodnevno prisutni.  

  

Sam ambijent je dovoljan i za vaše lično uživanje, kada na primer želite da portegnete noge i odete na neko lepo mesto da se odmorite, opustite, uz dobru kafu ili čajanku. No da ne dužimo, kao što mi ljubitelji lepih stvari obično umemo. Kako je vreme teklo, oduševljenje ambijentom je i dalje raslo, i ko zna koliko bi potrajalo da nije uskoro počela da pristiže ekipa na koju se čekalo. U prostoriju su plagano krenuli da se useljavaju instrumenti koje je trebalo snabdeti dobrom  zvučnom opremon. Usledili su srdačni pozdravi sa AIA muzičarima, intervju je već bio najavljen prethodni dan. Dakle, sve je teklo po planu, ali poprilično sponatno. Iznenađenja su počela da se naziru. Priprema za tonsku probu je krenula…Uzela sam telefon u ruke sa idejom da će jednog dana da bude zamenjen boljom spravom, kao sto je na primer diktafon, i razgovor je mogao da počne! 

Do mene za stolom sedi basista Avishai Roet, naručuje piće. Gledajući moj telefon, uz smeh mi poručuje škakljiv savet vezan za problematiku andoridnog snimača zvuka sa kojim je primetio da se mučim. 

Avishai: - Znaš, postoji  jedna aplikacija koja bi ti dobro poslužila, ne mogu da se setim kako se tačno zove, ali čini mi se da uz pomoć nje možeš da snimaš dvadeset i četiri sata sve što se oko tebe događa, i onda kada dođeš kući, imaš snimljen čitav jedan dan.

Zar to nije malo naporno za slušanje?

Avishai: -  Veruj mi da nije, ako umeš da premotaš samo na zanimljive delove. (smeh)

Slažem se. Izgleda da bi tako trebalo i u životu, pa shodno tome da te pitam: - Kako si?

Avishai: - Oduševljen sam ovim mestom, atmosfera je potpuno intimna, dobro je da postoje  mesta, na kojima možeš da se osećaš opušteno.

I mi u ovako opuštenom postoru, večeras slušamo trio zanimljivog porekla. Tri različite kulture spojene u jednu džez celinu, kako to objašnjavaš?

Avishai: - Ne kao nešto ključno. Mi jesmo pojedinci, različitih kultura, i donosimo svoju melodiju, svoj muzički repertoar, ali to nije toliko primarno, koliko sama ideja da mi možemo da funkcionišemo zajedno, kao celina, kao forma koja zna da se nadovezuje i upoznaje kroz stvaralaštvo. Muzika je pre svega, sposobnost komuniciranja kroz instrument. To je jedan specifičan svet u kome postoje  posebna značenja, i ta značenja, ne moraju biti tako jasno definisana. Generalno u životu, svako od nas komunicira sa njegovim idejama, emocijama, kreacijama i pričama. Svako ima svoj jezik bez obzira gde da živi. Sve što donosimo, mi donosimo iz naših pozadinskih priča, odnosno prošlosti. Naša grupa je poput zajednice, u kojoj svako ima posebno mesto.

  Reaguje li nas vas publika isto ovde i u inostranstvu? Umete li da stovrite neku vrstu razgovora sa njom?

Avishai: - Da, naravno da umemo. Drugi put sam u Srbiji , i zaista mogu reći da sam pozitivno iznenađen kako ljudi ovde reaguju na džez. Iznenađen sam kako vam otvoreno prilaze i pokazuju da im se zaista dopada to što radite. Na primer, kada smo sinoć imali svirku, jedna devojka mi je oduševljeno prišla i rekla: - To što ti radiš je sjajno! 

      Možda to ne deluje ništa spektakularno što je ona izgovorila, ali ti jednostavni momenti vam  znače dok svirate, daju vam podstrek za dalje. U pojedinim gradovima u Evropi, nisam nailazio na tako otvoreni prijem kod publike. Tamo ljudima nije toliko važno šta zaista radite, i ako jeste, neće vam to otvoreno pokazati. Tamo ljudi gledaju na džez, više  kao na pozadinsku muziku u koju ne moraju puno da se udubljuju da bi je razumeli. Po mom mišljenju, odnos sa publikom je kao razgovor. Znaš, kada kažeš neku dobru šalu u prisustvu većeg broja ljudi, ili ispričaš jako smešan vic, primećuješ da  ljudi zastanu, i počinju pažljivo da te slušaju, u tome razlika. 
    Potom  nam se za okruglim crnim stolom pridužio i klavijaturista Andre Stammsen  uz opasku na vreme: - Ovde je baš toplo, vruće, ali zato je atmosfera  sjajna. Pričate o načinu na koji sviramo? Da olakšam, u džezu ne postoje strogo određena pravila. 

Polako uviđam, ali kada smo se već zaputili u diskusiju oko određivanja pravila, na čemu se onda bazira vaša muzika? Gde su vam temelji? Mora da postoji neki takt ili odbrojavnje na  osnovu koga se snalazite? Ili ste ipak, toliko vešti da možete odjednom da izvedete ranza muzička čudesa?

 (Naravno, na ovakvo pitanje, morao se čuti Anreasov smeh).

Andre Stammsen:  - Ima raznih varijacija, ritmova, na primer, imamo jedan ritam koji se broji na 5, (ili 4 + 1),  ali to neće biti klasično i šturo odbrojavanje.
 I onda je Andre, počeo vrlo scenično, dirigentskim pokretima da pokazuje razne varijacije istih ritmova. Bilo je zaista impresivno uočiti, koliko mali intervali, prelazi, ili sama promena tempa, mogu da učine isti ritam potpuno drugačijim… Sve je bilo jasno, možda ipak, najjasnije kada nam je Andre pokazao, kako cirkusantski smešno mogu izgledati ta storgo određena pravila, maršijaući rukama uz propratnu rečenicu: - Znaš, nećemo na svakom nastupu, stajati uspravno, i licem u lice kao vojnici govoriti jedan drugom: - eins, zwei, drei, vier, fünf!...

(Usledio je kolektivni prasak smeha svih nas, na ovo poređenje).

Zaista si mi sada istinski objasnio vašu osnovu. Dakle nije kao u vojsci, sve je opušteno zar ne?

Andre: - Da, sve teče, sve je fluidno. To je zaista smešno, i nema potrebe da se bilo kakav takt konstantno ponavlja dok sviramo. Jer tih pet, mi ne osećamo kao stvarnih pet, kao naglašeni  ili nenaglašeni takt, to je samo osnova koja nas vozi dalje.U džezu je ipak sve malo teže, koliko god delovalo da je lakše, jer treba da teče da sponatno raste, a da to niko ne primeti. To nije klasična simetrika. Slično plesu, u kome jedan pokret ima vise značenja i više varijanti izvođenja, mi imamo melodiju i nakon nje muzički progres. Izazov je što moras da sviraš na način koji nije toliko očigledan.

(Radoznalost nije prestajala da raste).

Dobro, ali bilo bi lepo da se zna bar neki naziv forme kojom se koristite u džezu?      

(Bubnjar Igor Plzak je na ovo pitanje dao adekvatno uputstvo).

Igor: - Melodija u džezu, kojom se krostimo, može da ima različit kraj. Kada određenu melodiju odsviramo na jedan način, drugi put, ponovimo isto to, ali sam kraj odsviramo drugačije. Harmonično drugačije. Postoje standardne forme, poput AABA forme, koje se često koriste u džezu. Sve što mi radimo, nalik je na bluz, to je igra dominantnih akorda, na osnovu kojih se muzika dalje razvija. Tako nastaje improvizacija. Svaki put kada džez muzičari improvizuju,oni ustvari uzimaju melodijsku formu na osnovu koje znaju šta treba da rade, na osnovu koje mogu da prave muzičku igru. Ukoliko sviraš bez nje, onda ne govorimo istim jezikom. To bez forme bi ličilo jedino nečemu poput free jazza. Mada i free jazz ima svoja pravila, bez kojih ne može da funkcioniše. 

Avishai: - Džez i jeste kao kompozicija, ali kompozcija u kojoj pravila treba da se osete, a ne da se propisuju, ili zapisuju. Ti imaš zadatak da ih pamtiš. Mi pamtimo određene muzičke delove kao deo atmosfere, a ne kao note. I ko zna, možda na osnovu te atomsfere dođemo ponovo na to isto mesto i uradimo istu stvar, ali opet, možemo da uradimo i nešto sasvim drugačije. Teško je impovizovati, jer forma koju mi korsitimo nije do kraja jasna, kada imaš jasnu formu, onda ti je lako. Mi nismo klasični pripovedači, i ne govorimo priče očiglednim jezikom na koji su ljudi navikli. Znaš, ako nisi sposoban da odsviraš Baha ili Rahmanjinvona, ti nećeš moći da uradiš i mnoge druge stvari u muzici, nećeš se čuti, publika neće moći da te primeti. Moraš posedovati određene veštine da bi zaista bio dobar u tome sto radiš.

Da li mi kao publika treba da se edukujemo dok vas slušamo ili da vam se samo prepustimo?
Igor: - Publika kada ne zna šta se zaista događa, ti joj daješ mnogo više. Slažem se da neka satisfakcija mora da postoji u slušanju da bi mogao da realizujes koliko određeni muzičari dobro sviraju, jer ako naučiš da realizuješ muzičke forme tokom slušanja, to za tebe može postati još više zanimljivo. Ali ne smatram da pubilku posebno  interesuje kojim se tehnikama rukovodimo. Ok, mi imamo pravila koja su nama bitna, ali ono što je ključno u slušanju je način na koji muzika govori iz sebe same. Jer koga je zaista briga koji mi ritam tačno izvodimo, da li je to ukršteni ritam (cross rhythm) ili bilo koji drugi ritam. Muzika treba da govori iz sebe, iz svoje unutrašnjosti, iako ne znamo šta je to konkretno što nam ona govori, mozemo da osećamo. Slično je tako i za nas muzičare, zato se i školujemo, idemo na određene edukacije, zbog toga da bismo prestali da mislimo o onome što radimo, jer ukoliko počnemo da mislimo, onda to više nije to.

Najlepši momenat koji ćete pamtiti tokom vašeg sviranja?

Avishai: - Moj najlepši moenat je svaki put kada mogu konačno da se vratim u svoju sobu i  odmorim se od svega. (smeh)

Igor: - Svaki momenat kada si nečim inspirisan je najlepši momenat, sve zavisi da li inspiracija dolazi od tvog trenutnog stanja, situacije ili publike. Postoje noći kada se osećaš potpuno suprotno, kada imaš bend koji je toliko dobar, i vi radite zajedno, i sve bi trebalo da bude ok, ali ti ne možeš da uradiš stvari  kako bi inače trebalo. Ponekad možeš da budeš na mestima kao što su ova, ponekad možeš da budeš na stejdžu i osetiš lepu kolektivnu energiju publike, benda, jednostavno, osećaš se dobro. Ali postoje večeri u kojima samo sviraš, i nije ti ni do čega.  Znaš, to nije kao facebook,  gde ljudi kače stvari i kažu: - Osećam se sjajno! Nekad  se osecaš katastrofalno i to je ok, napraviš grešku tokom sviranja…

Andre: - I onda se izviniš meni, i ja kažem: - Sve će biti u redu.
Igor:  - Da. Sledeći dan  je već novi dan, stvari teku drugačije. Mislim da je loša stvar u svakom poslu, što ljudi sebe počinju previše da identifikuju sa onim što rade. Puno razmišljaju o onome što treba da urade. Dobro je sebe uvek pripremiti za neki posao, ali nije potrebno razmišljati da li će to biti dobro ili ne. Smatram da je za ljude, pogotovo u umetničkom svetu važno da uživaju u onome što oni zaista jesu, i način na koji jesu da nauče da žive sa svojim dobrim i lošim stranama. Kada bi tako kod svakog bilo, svet bi bio jedno bolje mesto.

    I sada udahnite duboko. Ovo je sasvim spontano i postupno uvođenje u priču. Usledio je početak prvog muzičkog seta.   

   Odbrojavanja su tu, zajednički pogledi, koji daju znak da muzika treba da počne…                                      
Znate…

Sve je to, nevidljiva dirigentska komunikacija, ušuškana u skrivena pravila, prožeta gestovima znanim samo muzičarima, ali sve to traži veliku pažnju i usredsređenost na dati trenutak muziciranja. Jer svet imropvizacije uvek polagano kreće na određenu minimalnu notu za koju se muzičari dogovore. I naravno, kako bi se to jednostavnije reklo postoji lajtmotiv, koji vodi celu muzičku fabulu, ali lajtmotiv je sve što je potrebno, kasnije, poput igre, priča nastaje sama. Ukoliko ste bili tamo, na otvorenoj terasi, ove stare modernističke kuće, nadomak Futoškog parka…
Mogli ste da se prepustite polaganim strujanjima u kojima bi svi ljubitelji džeza trebalo da se prepoznaju.

Mogli ste da čujete dobro poznate  stvari starih  velikana bebopa-a, cool jazz-a, funky jazz-a, ili melodiju, nekih savim drugih grupa, poput Oasisa, mogli ste da prepoznate sebe u pesmi koju znate, ali na način, kako su je instrumentalisti razvijali, u dobar džez šmek. Ova slika, bila je prilika, u  kojoj je svaki slušalac mogao da pronađe sopstveni način poimanja džeza. Kada bismo pokušali da damo konačnu definiciju džez jezika, ne bi nam pošlo za rukom, zato bi bilo dobro da se držimo pouke koju je nekad davno izgovorio Louis Armstrong: 

 Man, if you have to ask what it (jazz) is, you’ll never know.   

jazz saxophonist Dexter Gordon

       

Autor: Marijana Jakobac
Napisano 2017. godinice <3